…život je lep. I čudan. I pride ga komplikujemo za medalju. Ja prva, iako, do pre par nedelja, nisam imala pojma da to činim.

Elem…

Celog života sam bila ušuškana. Avioni, kamioni, šizenja, ludenja i nisam imala pojma da je tako. Nekako, sve što je dobro prihvatamo kao takvo, kao nešto normalno i tek kad sve to izgubimo shvatimo da smo sve shvatali olako. Dobro, uvek smo mogli biti i gori, najčešće se tešimo, al to je utaha koja ne menja činjenicu da smo poprilično komotni po pitanju sreće i da je olako shvatamo, hteli to da priznamo ili ne.

Teška srca priznajem, al tako sam i ja.

A onda sam u trenutku izgubila sve. I nisam imala pojma šta me je snašlo. Jedan gubitak, drugi, treći i ceo svet se smakao i ja sam tresnula na svoju pozamašnu pozadinu takvom silinom da me čudi da Zemlja nije od potresa promenila svoju putanju. Lagala bih kad bih rekla da mi onaj materijalni deo nije nedostajao, ali nema tog materijalnog koje ne bih dala da (po)vratim ta tri gubitka.

Ljudi koji su vazda bili tu, rodbina i oni koje sam smatrala drugarima i prijateljima, su odjednom nestali, kao da je tuga prelazna. Zašto, ne znam ni danas. Samo, za razliku od onda, sada me, dizvine široki auditorijum, zabole gore pomenuta pozadina.

U to vreme je i Zverko stigao kući, kao bebac od 2,5 meseca koji je mogao stati na dlan sa sve 4 sapice.

Ustati il odustati?

USTATI!

To malo čudo je upravo jedini razlog koji me je naterao da se trgnem.

Polako sam se pridigla i krenula korak po korak. Prvo sam, nakon tri meseca, izbrisala skoro sve brojeve telefona, osim pet. Posle par dana je telefon, koji je nekad zvrndao bez prestanka pa zaćutao, počeo zvrndati, ali ja se na brojeve koji nisu memorisani nisam javljala. Kako su oni mene bez razloga izbrisali pre tri meseca, tako sam ja njih izbrisala za vazda.

Upoznavala sam se sa Zverkom, navikavali se jedno na drugo. Učila ono što sam odavno trebala znati, ali nisam naučila jer nisam imala potrebu da to znam.

Učila sam… život.

Nikad teže škole izučavala nisam.

A onda sam se srela sa hrono ishranom.

Čula, guglala, nabasala na ovu grupu i… sad vas gnjavim koječim. Ali je trebalo vremena da počnem s gnjavljenjem. Više od godinu dana sam dolazila i čitala. Svaki post, svaki komentar, svaki odgovor na svaki komentar.

A onda sam krenula i… nakon nedelju dana završila na 2,5 meseca s desnom rukom u gipsu. O HI nije bilo govora. Drugari iz pekare su mi sekli hleb na kriške, oni iz Maxija mi spremali ono što bih zamolila, uz ono što inače spremaju. I NIKAD im to neću zaboraviti niti im se mogu zahvaliti i odužiti za to.

Onda sam , nakon nešto manje od godinu dana od skidanja gipsa, krenula opet na HI, uz molbu svim silama, zemaljskim i nebeskim, da ovog puta ne slomim tintaru.

Prvu turu restrikcije sam izgurala uspešno, ne sećam se tačno s koliko u minusu. Zašto sam prestala, ne znam. Ali jesam.

Al nisam to śćela da vi rečem, no…

Od onog pitanje ‘da l ustati il odustati’ je prošlo nešto manje od 3,5 godine.

Zverko: glavni animator i degustator

Za to vreme sam počela raditi neke stvari koje sam oduvek želela, al nisam… crtam, pišem, pravim nakit. Uživam i u stvarima koje sam ranije shvatala olako.

Sada sam ponovo na HI.

Nakon mesec i malo više dana rigorozne restrikcije uvela sam sebi nešto što u šali zovemo restriktivna vanrestrikcija. Nakon ukupno 1.5 mesec i skinutih 7 kg nastupilo je zatišje. Dve nedelje ni makac. A onda sam se izmerila jutros i… jedan kg u minusu.

I još nešto.

Želim da vam se zahvalim. Na tome što ste me mnogo čemu naučili. Što ste me nasmejavali kad se pokunjim, mada ste znali i da me iznervirate… al i ja sam vas pa smo egal.

Posebno želim da se zahvalim mojim curama… Opaka, Ve, Irena,, Val, Kačamače, Čvarak, Yolanda, Zvezdice, Marina, Marija, Di (neam pojma zašto ne mogu da vas tagujem, al vi znate koje ste) hvala vam i… volim vas.

A volim i vas ostale. Hvala vam što ste me ubedili da započnem blog, iako još nisam toliko revnosna na njemu, i što ste me gurkali da piskaram. Od toga će možda nešto i da bude, al o tome ćemo kad dođe, ako dođe, vreme. Kako god, hvala vam.

Eto, to sam śćela da vi rečem jer mi je Opaka još onomad rekla da napišem kako sam krenula na hrono.

A i da vam rečem da ne odustajete.

Zbog toga sam vam sve ovo piskarala. Zbog toga jer su meni počela da se otvaraju neka vrata za koja nisam ni sanjala da postoje, a sve je krenulo sa onim ‘Ustaj’ koje me je i dovelo do HI i vas. Dakle, za sve imate snage i šta god da se desi, ma koliko bilo teško, glavu gore. I pozadinu, ne valja sedeti na ladnom betonu. I samo napred. Ako se vi ne trgnete i ne pokrenete, to niko za vas neće učiniti. Dakle svako jutro… dobar doručak i hrabro u dan.

A sad odoh… veliki osmeh od vaše Chilly.

Studio!

Pročitajte još:

Kada se stomak isprečio u vezivanju pertli rekla sam – hrono!

Više me ne pitaju da li sam trudna. Uživam u hrani a mršavim

Minus 25 kilograma uz insulinsku rezistenciju

Sa hrono sam počela kada sam zatrudnela. I nisam se pokajala

Kako sam od 117 stigla do 96 kilograma

Skidanje kilograma je moguće i bez restrikcije

Za 19 meseci minus od 64 kilograma, pogledajte kako se Kaća hranila