Kuva i piše:

Jelena Cocco

Mi to tako, s’ vremena na vreme, zabodemo prstom gde pre nismo bili, dobro se informišemo šta se tamo jede da bi znali kako da maltretiramo lokalce, i na put.

A posto smo ovih dana slavili štošta, resismo da odemo daleko, na sam sever Italije, tamo prema Austriji. Uslovno receno daleko, na nekih četiri sata puta, al kad se zastaje malo malo, što da se zvera po okolišu, sto da se obilaze gastronomske radnje, onda to ispade i daleko.

Elem, gastronomija južnog Tirola nam je donekle poznata. Divan dimjeni špek, jaki, masni sirevi, planinski puter, onaj žut i mekan, suhomesnato od divljači i divni, neočekivano mirisni hlebovi.

E, to mi je ujedno i hit ovog putovanja.

Znala sam da Tirolci koriste svašta nešto u svom pecivu, ali neke stvari baš i nisam očekivala. Kao i u rozeti koju nam je gazdarica ostavila ispred vrata poslednjeg jutra, da nas lepo isprati na put.

Da li želite da dobijate notifikacije sa bloga “Hrono kuhinja”?

Rozeta je oblik zemički koji je poprilično rasprostranjen u Italiji. I može se naći pod raznoraznim imenima – kao miketa u Lombardiji, naročito u Milanu koji ju je tako i krstio, ili kao zvezdica u okolini Bergama. Ali koja god da je varijanta – oblik je isti – mala loptica sa urezima da podseća na ružu. Otud joj i ime, na italijanskom se ruža kaze roza (rosa). Inače, ovaj oblik hleba su odomaćili u Italiji Autrougari pocetkom 18-og veka, kad su onomad vladali ovim prostorima. Naravno, originalni kajzermemel je morao biti promenjen u svom receptu da bi se prilagodio ovdašnjoj, vlažnoj klimi. I tako se rozeta odomaćila na ovim prostorima, postavši jedno od tipičnih oblika za male hlepčiće.

Ova južnotirolska je imala jedan neočekivan začin u sebi – seme anisa. Za kumin, kim i piskavac sam već znala da koriste, ali anis mi je bio nepoznanica do sad.

Anis možete da kupite u većini radnji zdrave hrane

I fenomenalno ide u hlebno testo.

Dakle za ove nase, hrono juznotirolske rozete, potrebno je:

• 1 šolja (cup) ražanog brasna – vrlo rasprostranjeno u lokalnoj upotrebi
• ½ šolje ječmenog brašna – i ono je rasprostranjeno u upotrebi u Dolomitima, mada više tamo u pravcu Veneta
• 1 kašika mlevenog lana
• 1 šolja mleka od badema (ostalo od torte od pre neki dan, pa da se ne baci)
• 1 ½ kašika maslinovog ulja
• 2 prstohvata soli
• 1 ravna kašičica semena anisa (pustiti ga par minuta na suvom tiganju da zamiriše, pa tek onda u masu za testo)
• 2 kašičice praska za pecivo
• 1 kašika miksa semena bundeve i suncokreta, krupno isečena nožem, za posipanje
• Eventualno malo putera da se stavi pred pečenje, ali i ne mora (ja nisam)

Sve sastojke, sem praška za pecivo, miksa semenki i putera, dobro izmešati i ostaviti preko noći da odstoji. Ujutro, dodati prašak za pecivo, dobro ga umešati u testo i vlažnim rukama praviti lepinjice. Zatim praviti useke u obliku ruže – utisnuti krug u sredini (ja koristim one modlice za vanilice), da ne bude mnogo dubok, ali ipak da se ocrtava, i onda od njega ka ivicama lepinje par useka nozem da bi se dobio finalni izgled ruže. Posuti miksom semenki, eventualno staviti po listić putera preko i pravac u rernu na 190 stepeni, cirka 20 minuta. Gotove su kad čačkalica tako kaže (da se za nju ništa ne lepi kada se izvuče iz lepinje). Od ove količine dobije se pet srednjih rozeta.

Mi smo uz to dodali planinski puter i kuvana jaja (dobismo na poklon od gazdarice apartmana gde smo bili; kaze koke puno nose ovih dana, šteta da se baci) sa restriktivnim pestom genovese i domaću salamu od jelenka.

A vi, mašti na volju i uz njih sta vam prija. Mi smo dovukli podosta hrane sa puta, pa ćemo to da gulimo danima.

Prijatno! 😊

PORUČITE KUVAR POSNA HRONO KUHINJA

Neka od jela spremljena za kuvar “posna hrono kuhinja”