Kuva i piše:

Jelena Cocco

Prospero je čuvar lombardijskog parka Groane. Može da ima 60, 70, pa čak i 80 godina. Da ga pitam, glupo je, a po licu ne može da se odredi. Vazda je preplanuo, ali od boravka na suncu. Rekla bih po akcentu da je sa nekog juga Italije. Sićušan je, ali ni malo pogrbljen. Hoda polako, ali pravih leđa i nikad ne izlazi pred narod bez kape. I generalno je vrlo ćutljiv, sve dok te ne zgotivi.

Prospero zna svaki kutak ovog nimalo malog parka koji se šepuri sa svojih osam hiljada i kusur hektara površine. Živi u kućici za čuvare na severnom ulazu u park, onom iz Barlasine, pored nekadašnje streljane. Svako jutro otvara kapiju parka oko osam i zatvara 12 časova kasnije, a ponekad i duže, u letnjem periodu. Čisti ulaz u park od lišća, pokupi po neko ostavljeno đubre, menja kese u tom prvom delu koji je sređen i uređen sa ljuljaškama, klackalicama, penjalicama i ostalim icama za decu, i klupama za roditelje i babe i dede.

Kao što rekoh, Prospero zna svaki kutak ovog parka, a to znači i da zna gde na proleće niče lep, netaknut sremuš, vlašac i ostalo bilje i smilje, a u jesen gde niču pečurke. Posle kiše. A kise je bilo ovih dana baš mnogo. To znaci samo jedno – ekserčić pečuraka u izobilju i na izvol`te. Ali samo ako znate Prospera. I ako vas gotivi. A gosn. Savića je baš zgotivio. Toliko da mu je danas doneo još jednu kesu punu pečuraka.

Pogledajte još tekstova sa pečurkama:

Pizza pečurke

Pečurke u pavlaci

Punjene pečurke

Jutarnja salata s piletinom

Tart s prazilukom i pečurkama

Posna pašteta od pečuraka i badema

Pituljice sa pečurkama i prazilukom

Bomba pita

Ekserčić pečurke je moja kovanica. Ne znam kako da ih drugačije nazovem po naški. Na italijanskom ih zovu baš tako jer imaju duge, tanke stope i male braon vrhove – bas kao ekseri. Skupi su kao sam đavo, ali im cena opravdava kvalitet. I ukus im je, baš onaj pravi, pečurkast.
Noćna su mora za čišćenje, potapaju se u vodu, nekoliko puta, da bi se spralo svo blato sa njih. Ali vredi, zaista. I kad već Prospero nije bio lenj da danas po dosadnoj kiši ide i bere novu turu samo za mene (pardon, za gosn. Savića), ni meni nije bilo teško da isučem kore. A znaju neki koliko su mi te sukane kore trn u oku.

No, da ne dužim.

Za kore je potrebno:

• 1 šolja integralne spelte
• ½ šolje meke spelte
• ½ šolje heljdinog brašna (ja uporno pravim kore sa heljdom, svesna da ce mi živce pojesti)
• Prstohvat, dva soli
• ½ + 1/3 šolje vode (da ne kazem 5/6 šolje vode, takvih merica nema)

Sve zamešati, dobro izmesiti i ostaviti da odmori. Ako ste dobro mešali dobiće se testo ni tvrdo ni meko, ali da se ne lepi po zidovima posude u kojoj mešate (ili površine na kojoj mesite).

Pečurke sam zgotovila standardno: na malo ulja i dosta vode prodinstala sitno seckane dve ljutike i jedan čen belog luka. Dodala u to pečurke (cca 500 gr) pa dinstala dalje. Dodala malo soli i puno začina (ja imam neki moj mix začina gde ide sto čuda plus kora od limuna i pomoradže) i na kraju šaku sitno seckanog svežeg peršuna.

Kore (od ove kolicine 6 komada) sam sukala, posto je testo odmorilo barem pola sata, na pobrašnjenoj dasci. Lepo se isuču do velicine 20 cm x 35 cm (otprilike). I tu predlažem da se zaustavite jer, iako vam se čini da moze još, heljda, dok si rekao ekser pokaže, svoje ružno lice i počne da cepa kore.

Svaku sam premazivala mandžom od 2 jajeta, kašike pavlake i 2 kašike maslinovog ulja. Filovala pečurkama, savijala i motala u pužiće. Njih sam posle dobrano premazala istom mandžom i posula ćurekotom onako, bas domaćinski. I onda u rernu na 180 stepeni nekih 45 minuta.

I to je to. Prijatno! A ja sad odoh da čekam vesti od gosn. Savica i Prospera.

Da li želite da dobijate notifikacije sa bloga “Hrono kuhinja”?