Šeta i piše:

Ana Ćubela

Fotografije: Nemanja Mančić

Kao dete koje je rođeno u gradu, bez rođaka na selu (barem ne onih bliskih koje bismo mogli da posetimo), kravu sam prvi put videla na letovanju na Kopaoniku. Nisam bila baš preterano mala. Sećam se da sam se uplašila jer je krava u mojim očima izgledala velika kao najveći tenk. I skoro svaki bliski dodir koji sam imala sa prirodom bio je upravo na ovoj planini.

Mamina firma je imala odmaralište tamo, pa smo mogli da idemo svake zime i leta. Prirode je bilo, ali ne i onih doživljaja koje imaju deca sa rodbinom na selu. Zimi smo visili na stazi, a leti šetali okolo, ali ne previše daleko da nas baka i tetka ne bi pogubile i upale u problem kod mame i tate. Hej, pa ja sam kao mala mislila da je Žarkovo selo! Bez uvrede za one koji žive tamo, ali meni se to tad činilo daleko i bilo je dosta ruralnije nego sad.

Kada sam odrasla, nisam se mnogo trudila da nadoknadim to. Moj život do skoro je više ličio na život neke osrednje rock and roll zvezde, nego ljubitelja prirode. Imala sam izlete tu i tamo u neku divljinu, ali ništa preterano. I dan danas ne razumem termine kao što su “piškiti u travi”, “tuširati se napolju na improvizovanom tušu” ili “vidi, zmija”. Ali se trudim.

Poslednjih nekoliko godina sam razvila posebnu ljubav prema otvorenom prostoru, divljni i, pre svega, šetnjama. Volim kada satima hodam po nepoznatom terenu, ćutim i, kao, nešto mislim. Te misli nikada nisu teške.

Nedavno smo tabanali 20 kilometara u Rumuniji u kanjonu Nera, a ovog puta smo izabrali Kamenu goru. Šetnja nije bila tako duga, otprilike 10, 8 kilometara, ali je priroda tamo neverovatna. Startovali smo na Jabuci, nedaleko od prirodnog izvora vode.

Puno puta sam pila vodu u divljini (onda kada sam išla), ali ovako ukusnu vodu nikad. Mislim da do sada nikad nisam ni osetila ukus vode. Jeste bilo toplo, ali nisam bila toliko žedna da bih počela da umišljam.

Kamena gora je inače poznata po izvorima vode. Prema zvaničnim podacima, ima ih 125,  a njih 90 nikad ne presušuju.

U ovom predelu ima dosta pešačkih staza i ova, kojom smo mi krenuli, ima u produžetku još dvadesetak kilometara, pošto ide skroz do Brodareva.

Za one sa kondicijom, koji su navikli da pešače, 30 kilometara može da se pređe za nekih devet sati. Ova naša šetnja je trebalo da traje oko tri sata. Malo smo produžili vreme jer smo svaki čas stajali da beremo borovnice, divlje jagode ili trešnje.

Foto: Nemanja Mančić

Na vidikovac smo stigli taman pred zalazak sunca.

A odredište je bilo 5 minuta odatle.

Za one koji nisu navikli da šetaju, evo nekoliko saveta:

• Izaberite dobru obuću. Ne moraju da budu gojzerice, mogu i patike, ali neke sa jačim đonom i da drže dobro zglob. U suprotnom rizikujete da vam se upale tabani ili da iskrenete nogu.
• Najbolje je nositi neke šire pantalone. Posebno ako ne znate da li ćete ići kroz šiblje, jer ono ume lepo da vas opali po nogama. Znali smo da nećemo imati takav problem ovog puta, pa smo se malo ležernije obukli. A i sunce je pržilo ceo dan.
• Ponesite ranac. U njega spakujte vodu, nešto za jelo, bademe i crnu čokoladu.
• Nije loše imati bateriju. Ili mobilni telefon sa jakim osvetljenjem.

Otale stvari su manje bitne i zavise od godišnjeg doba i terena, ali se uvek raspitajte kod iskusnih koji su ranije prolazili tuda.

Da li imate kondicije ili ne, nije presudno za prvu šetnju, samo nemojte da birate nemoguće. Svako može da prepešači 10 kilometara, samo će možda ići malo sporije. Ili ćete praviti više pauza. A živi dokaz za to je Mira koja je išla sa nama.

Napunila je 53 godine, retko izlazi iz automobila. Šetala je nekad, kako kaže, pre 20 godina 🙂 . Nije joj bilo baš lako, ali je izdržala do kraja. I sledeći dan nastavila svuda sa nama – na rafting Limom i u obilazak Sopotnice.

Ako odlučite da pobegnete u prirodu, a ja vam savetujem da to uradite barem jednom mesečno (verujte ženi kojoj su dva monitora na poslu jedini prozor u svet preko nedelje), nađite neku organizaciju sa kojom ćete putovati. Najlakše je spakovati stvari krenuti. A da vas okretanje telefona i rezervacije ne bi zamorile i dale odličan izgovor da odustanete, prepustite taj deo nekom drugom. U Rumuniju smo išli sa Aktivnim ljubiteljima prirode, a na Kamenu Goru sa sportskim uduženjem “Serbospartan’s team”. Mnogo fini ljudi, bivši i sadašnji “difovci”. 

Serbospartan’s team: Mladen i Srbo sa moje desne strane. Marijana, Dejan i Nemanja sa moje leve strane. Ja sam uspela da se infiltriram i dobijem čak belu majicu koju imaju samo predavači 😉 .

Prvi “pitstop” na putu nam je bio Kokin brod. Zašto piti kafu u restoranu pored puta, kada čovek na pauzi može i da se okupa u jezeru. Samo je potrebno detaljno isplanirati put i dozvoliti sebi pauzu od sat vremena. Nigde nismo žurili, išli smo da odmorimo mozak.

Serbospartan’s team čine profesori sporta i fizickog vaspitanja i studenti završnih godina DIF-a, koji se bave različitim oblicima trenažnih aktivnosti. Veliki su zaljubljenici u vežbanje (što ćete videti na slikama dole), prirodu i ekstremne sportove…. Sa nama su krenuli i momci koje su ove godine spremali za fakultet. To im je tradicija, svake godine posle priprema idu na rafting.

Za njih ne bih ni znala da udruženje nije osnovao moj drug iz srednje škole Srbo Žunić, inače rodom iz Prijepolja, veliki zaljubljenik u našu istoriju, običaje i sport, pa otuda verovatno i naziv kluba.

Iako su generalno ozbiljni ljudi, malo su i ludi. A sledeće slike govore o tome:

Foto: Nemanja Mančić

Foto: Nemanja Mančić

Ako ovako nastave, plašim se da će Srbo promeniti osnovnu delatnost kluba i okačiti njihove slike na sajt za upoznavanje. Ciljna grupa: vremešne bogate Ruskinje. Na primer 😉 .

Šalu na stranu, odlična ekipa za putovanje. Imali smo sve generacije, različite profile i svi smo se savršeno složili. To je i jeste poenta grupnog putovanja: da sretnete ljude različitih interesovanja, obrazovanja….ponekad nismo ni svesni koliko nas naše okruženje, ma koliko bilo dobro, umori, a koliko nas nepoznati ljudi odmore.

SUTRA Projekat Priroda: Kamena gora, ni na nebu ni na zemlji