Preživeću. Preživećemo

20/04/2020

Kuva i piše:
Ana Ćubela

 

 

 

hrono-kuhinja-kuvar-ana-cubela

 

 

 

 

Po definiciji, makar prema Vikipediji i doktoru Čarlsu Stagnoru, strah je intenzivan i neugodan negativan osećaj koji čovek doživljava kad vidi ili očekuje opasnost, bila ona realna ili nerealna. Strah nastaje usred opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne prijetnje. To je urođena, genetski programirana reakcija na preteći ili bolan nadražaj. Strah je primarna emocija, kao i sreća, tuga, iznenađenje, ljutnja i gađenje, što znači da se u različitim kulturama izražava na isti ili sličan način, odnosno da izražavanje straha nije naučeno.

Strah je jednostavno tu.

I verovatno ga svi osećamo ovih dana. Zatvoreni smo, skroz ili delimično, bombarduju nas stravičnim i oprečnim informacijama svakog sekunda. Brinemo za zadravlje, decu, majke, očeve, deke i bake, za posao, stan, kredit… Neki utehu traže u humoru, neko u zagrljaju, neko u svađi, alkoholu, frižideru…

Zašto pišem o ovome? Zato što su mi mnogi tražili neku motivacionu priču, iako nisam sigurna da sam prava osoba za to. Znam da poguram ljude, objasnim nešto, prevedem na običan jezik, zabavim, ali nisam ni psiholog niti psihijatar koji bi mogao da nađe odgovaraći sled za svakoga od vas.

Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog.

Hauard Filips Lavkraft

Niti sam osoba, kao što napisah na Instagramu, koja “samo miriše sveće i cveće, uzda se u zvezde, pozitivne misli i ptičice”. Zapravo, mene ponekad motivišu potpuno drugačije stvari.

Inat. Prkos. Bes.

Ne volim da budem sputana, ne volim da budem nesposobna, ne volim da budem ponižena, ne volim da odustajem, ne volim neuspeh… Vidite, kod mene ima mnogo toga što počinje sa ne. I sa tim se verovatno ne bi složila većina terapeuta. Ali to kod mene radi posao. I to ne znači da se iza svega ne krije zapravo velika želja i moja glavna mantra, iako se ježim tog izraza, a ona glasi “Ja mogu”.

A onda kada bih se našla u baš nezgodnom trenutku u životu i uhvatila sebe kako dišem kao da se nalazim u rovu kao u filmu o nekom od svetkih ratova, umem sebi da kažem (da, često pričam sa sobom) – preživeću. Da, Ana, preživećeš. Udahnem duboko i nastavim dalje. Na ulici, u parku, za kompjuterom ili šporetom. I bude mi lakše. Samo ta jedna reč ili rečenica. I onda se uvek vratim manualnom radu: kuvanju, pisanju, fotografisanju, kupovini, vežbanju…Bilo čemu što će mi držati fokus na pozitivnoj, a ne negativnoj strani. Čak se nekada uhvatim i pranja sudova iako to najviše mrzim na svetu. Da znam da baratam alatom možda bih i neki sto napravila. Ili stolice. Ili popravila auto koji nemam.

A vidim da nisam jedina:

Zato smo i pokrenuli akciju #zajednouzhrono pre nekog vremena.

Da li želite da ponovo hodate sa mnom? Korak po korak

 

Da imamo makar neki red u celom ovom haosu. I tu sam i dalje. Sa vama. Trudim se kao i vi, samo što ne stižem da pišem. Počnem pa ne završim tekst. Ne zato što mi se ne piše već zato što nemam vremena. Odlučila sam da pokrenem jako veliki projekat u životu baš pred pandemiju. Ko bi rekao da znam tako dobro da “ubodem” 😉 . Ali sam i ranije radila stvari u nezgodno vreme i uspevala da isplivam. Pa se nadam da će biti tako i sad. I ponekad podsetim sebe na onu – preživećeš. U stresnim situacijama to je granica do koje mogu da dobacim pozitivnim razmišljanjem. Sve ostalo je rad, rad, rad. Na sebi, kući, poslu, familiji, bašti, terasi….izaberite sami.

Pročitajte još:

Kako sam okrenula život naglavačke i uživala.

Dokle ću, videćemo



Ostavite komentar