Kuva i piše:

Ana Ćubela

Razgovaram sama sa sobom povremeno. Smatram to može biti lekovito. Samo ne znam koliko je lekovito kada počnem da psujem sebe, a tako je bilo jutros.

Posle ne tako zanimljive šetnje sa psima, jer je u parku blato do gležnjeva, odlučila sam da napravim izuzetno brz, lak i ukusan doručak.

Prvo sam se bacila na pravljenje smese za lepinje. Ubacila sam po jednu ravnu kašiku ražanog, ječmenog, speltinog i ovsenog brašna. Onako bez razmišljanja. Dodala malo soli i praška za pecivo. Ulila kisele vode toliko da mogu lepo kašikom da promešam smesu. Izvukla sam najveći tiganj i kašikom izručila testo u jedan deo. Sve obećava.

Onda sam u drugi deo stavila malo putera i razbila dva jaja. Jedno žumance se odmah razlilo. A ako nešto mrzim, to je razliveno žumance. Rekoh ja sebi naglas.

Ok, vreme je da okrenem lepinju. Lepo izgleda, sva zlatna i mirišljava.

Jaja se peku i dalje. Odlučim da ovo mrljavo ubacim u lepinju, barem tako neću morati da gledam razliveno jaje. Vadim lepinju, izgleda sjajno. Krenem da je sečem, ona se raspada.

Počinjem da psujem.

“Pa koliko puta si napisala da se peciva od ovsenog i ječmenog troše!!!!!”

Ok, jedna strana je cela, nju ću namazati puterom. Možda mogu i ovu drugu, ipak su se odlomila samo dva mala parčeta. Mažem. Psujem. Ali sada već u bradu.

Polomljen deo ide dole, da ga ne gledam, pa mrljavo jaje na njega, malo suhomesmatog, pa poklopac odozgo. Može, ne izgleda loše. Jaje sa strane, malo suhomesnatog sa strane. Dugo stoji u frižideru, vreme je da se potroši.

Sečem, mrvi se, ukusno je, ne psujem više. Prokleta lepinja.

Elem, naravoučenije ove priče po 100. put: ne mepajte mnogo ovsenog i ječmenog, posebno ne zajedno. Napravite ovu smesu samo od ražanog i speltinog brašna i bog da vas vidi.

Bilo kako bilo, prijatno vam želim!