Odluke, odluke…

Ova, sad već odlazeća, 2016. godina počela je dosta čudno. Nekoliko dana pre nego što smo zagazili u nju, izašao je moj prvi kuvar. Pa sam prve nedelje januara provela krišom gledajući ljude u knjižarama. Vrebala sam da vidim da li će ga neko kupiti. I, kao za inat, kad god sam to radila nisam videla nijednog kupca. Tu i tamo bi se desilo da neko uzme knjigu, prelista je i vrati na mesto. Istovremeno su mi prijatelji sa svih strana slali slike mog kuvara iz nekog izloga, sa neke police ili postolja…ali kupaca nigde.

Često sam razmišljala da li sam se obrukala. Pa ja nisam navikla da radim nešto što ne valja. Kako ću ovo da opravdam? Istovremeno bih na samu pomisao na knjigu osećala neko čudno ushićenje. I tako su mi se razne misli vrzmale po glavi ceo januar. A onda je sve eksplodiralo.

“Ana, samo da te obavestim, štampamo drugo i treće izdanje odmah, od kojeg će jedno biti lux”, užurbano mi je saopštila urednica jednog dana na početku 2016. godine. Šok. Za mene bi ogroman uspeh bio i da sam samo jedan ceo tiraž prodala do kraja godine. A onda se ludnica nastavila. Već u maju izašlo je 10. izdanje, a sad u oktobru čak i 13. Pu, pu, da ne bude baksuzno. Telefoni su zvonili sa svih strana, nema medija na kojem nisam bila. Sve što sam radila prethodne dve godine, a bio mi je samo hobi, dobilo je neku potpuno novu dimenziju.

Ali, kako to uvek biva, onda kada radite nešto dobro i uspešno, nađe se neko ko će se svojski potruditi da vas saplete. I dok se hiljade, ali bukvalno hiljade ljudi koji me prate iskreno radovalo mom uspehu, bilo je onih koji bi najviše voleli da me nema. Puf!

Rez

Tako sam u nekom trenutku došla na veliku raskrsnicu u životu. Ma koliko se trudila da balansiram osnovni posao, hobi koji je prerastao hobi i privatan život, toliko je sve postalo preteško. A sami pritisci na mene i moju okolinu zbog onoga što radim postali su nepodnošljivi i iziskivali su napor samo da ignorišem šta se dešava, a kamoli da se bavim nečim konstruktivnim. I tako je odluka doneta – napustila sam posao koji sam radila 20 godina, firmu u kojoj sam provela 18 ili 19, više nisam mogla ni da izbrojim. Bila sam na pragu 40. godine života i mnogima nije bilo jasno šta to radim. Ali sam sve toliko munjevito izvela da nisam ljudima ni dala priliku da me odvraćaju od svega.

I znam da ću mnoge iznervirati kada budu pročitali sledeću rečenicu, jer živimo u Srbiji gde ljude uglavnom nema pas za šta da ujede ali…. Stalan posao i redovna plata nisu uvek dovoljni. Želja za promenom je dugo tinjala u meni. Često sam se budila i pitala da li je normalno da čitav radni vek provedem u istoj firmi radeći isti posao. Bez obzira na funkcije, rubrike ili izdanja posao je zapravo isti. Pitala sam se da li ću jednog dana postati suviše istrošena po nečijem mišljenju, da li će me preko noći zameniti neki mlad lav. Mada je takvih u poslednje vreme malo. Mislim na lavove, generacije su drugačije. Da li ću jednog dana, već umorna, postati potpuni višak i završiti na nekom stovarištu kao stari nameštaj? Pitala sam se što nemam neki drugi zanat u rukama, da znam da šišam, pravim nameštaj, šijem ili već nešto, uvek upotrebljivo.

Zbog tih misli sam i počela da blogujem, napravila sam odušak i razbibrigu dok se rešenje ne pojavi. A kao večiti optimista, iako pomalo crni, smatrala sam da rešenje mora doći ili biti pronađeno. Samo ne u tom trenutku. I kako stvari obično budu, kada nešto zaista želite to ume i da se ostvari. Moj hobi je postao moj novi život.

Presek sa starim poslom je bio brz, kao kad skidate flaster. Što brže to uradite, manje će da boli. Potpisala sam papire, duboko uzdahnula, okrenula se i otišla. Još se nisam osvrnula.

Znala sam da ne može biti drugog rešenja. Da sam izabrala sigurnost i redovna primanja morala bih da napustim ovo što radim. Ne bih imala snage da obavljam dnevne obaveze, budem kreativna pre i posle posla za blog, i vodim rat sa vetrenjačama, gore pomenutim. Zapravo su me te negativne stvari najviše pogurale. Nisam smela da odustanem jer bi to značilo poraz. A ja nisam navikla na to. I bila sam željna promene. Ako sam prvih 20 godina bila uspešna u onome što radim, zašto ne bih bila i sledećih 20 godina?

Inđija. Hvala Fitness Damama i Nataši

Kikinda

Podrška ženskom preduzetništvu, Šabac

Kad vrata nastave da se otvaraju

A dok ne počnete da idete nekim putem, ne možete ni da znate šta sve može na tom putu da se desi. Samo što sam završila sa gostovanjima po Srbiji i bila spremna da malo odmorim i smislim šta ću sa životom dalje i kako, usledio je novi poziv iz Vulkana: da napravimo tri nove, tematski podeljene knjige. Od tri su ispale četiri, ne pitajte me zašto. Prve dve su se pojavile za Sajam knjiga – “Hrono peciva” i “Hrono start”, a druge sve iz tog serijala – “Brza hrono uhinja + posna jela” i “Hrono slatkiši” treba da izađu svaki dan. Ne znam kako će proći, nadam se najboljem. Znam da sam mnogo uložila u njih, toliko da je fotograf dva puta hteo da zove Hitnu pomoć jer mi je pozlilo dok smo radili. Ali sve u rok službe, što bi naš narod rekao. I ne žalim se. Za malo više od godinu dana čak pet mojih knjiga će ugledati svetlo dana. Malo li je?

Ali to nije sve što mi se “desilo”. Upoznala sam čoveka koji je najviše zaslužan za sve što ima veze sa hrono – samog tvorca lično dr Alana Delaboa. Naše druženje poslednji put završilo se tako što sam dobila ponudu o kojoj nisam mogla ni da sanjam.

Gospođa i gospodin Delabo

Na jednom od ručkova koje smo imali pogledao me je i rekao da želi nešto da mi predloži – da izdamo knjigu zajedno.

Njegov plan je da se u Srbiji pojavi još minimum jedna knjiga, daleko opširnija, sa pravilima originalne hrono ishrane, ali ovaj put i sa savetima za mršavljenje. Njegove stručne knjige uvek prate knjige recepata. I to je do sada uvek radio sa svojom suprugom. Sada je odlučio da prekine tu tradiciju i da sa mnom napravi hrono, ali na srpski način. Sa namirnicama, jelima koja mi tradicionalno jedemo. Moje je da sastavim recepte, a on će uz svako jelo dopisati ko treba, a ko ne treba da koristi, kad i koliko.

Život je nepredvidiva stvar, zar ne? Ali dok se ne pokrenete i ne poverujete da dobre stvari mogu da se dese, one neće ni naići.

A već imam ideju šta bih mogla sledeće. Uređivanje zvaničnih i poslovnih profila i strana na društvenim mrežama, ionako sam jako dobra u tome. Javite se 😉 .

Mogu da se nadam da će i 2017. godina biti barem upola zanimljiva, plodonosna i puna dobrih odluka. Nadam se da je ovo samo početak nekog novog života i da me bezbroj neverovatnih stvari tek čeka. A vama želim da budete hrabri, da dozvolite nekada da vas srce vodi i da tu i tamo rizikujete. Nikada ne znate koja će vam se sve vrata otvoriti.

Ana Ćubela