Kuva i piše:

Ana Ćubela

Kao mala sam mrzela kapamu i morali su da mi prete primenom fizičke sile da bih je pojela. I ne sećam se kada sam je poslednji put videla. Trauma iz detinstva.

Nikako je nisam volela zato što nisu detaljno čistili meso i uvek bi u moj tanjir zapala neka sitna kost. A od toga mi se i danas diže kosa na glavi. Ali, kako smo za praznike mama, tetka i ja čuvale Relju, tako su me njih dve nagovorile da je ponovo probam. Uslov je bio da je zajedno pravimo i da imam nešto u rezervi za svaki slučaj.

To nešto rezervno mi nije bilo potrebno. Eksplozija ukusa u ustima. Nisam mogla da verujem da sam godinama odbijala da joj dam drugu šansu.

Pošto smo imali jagnjeća rebra, dobro smo ih očistili, ostavili smo samo veće kosti koje se lepo vide i koje mogu naknadno da se uklone.

Prodinstali smo luk (stari i mladi), dodali parčiće jagnjetine i povremeno nalivali po malo vode dok meso nije bilo gotovo. A onda šakom, malo po malo dodavali oparan spanać. Doda se šaka, pa se promeša sa mesom, pa onda još jedna. Kada je sav spanać kljoknuo dodali smo so, biber i alevu papriku i ostavili da se malo krčka.

Mama kaže da je kapama najlepša kada se stavi jagnjeći vrat, a pored spanaća može da ide i zelje. I naravno, kiselo mleko po želji kada je jelo već gotovo ( ako ste završili sa mršavljenjem 😉 ).

Za kapamu vam je potrebno:

• 1 crni luk
• 1 crveni luk
• jedna veza mladog luk
• kilogram jagnjetine
• kilogram spanaća
• so, aleva paprike, biber