Sandra Pecić je autorka bloga “Ko to tamo”. Na njega sam naišla kada je Sandra odlučila da isproba hrono, iako je bila poprilično skeptična. Linkovala je moj blog pa mi je tako izašlo obaveštenje (info za za one koji ne bloguju). Gvirnula sam da vidim ko me to spominje i u kom kontekstu (kako je radoznalost ubila mačku), i krenula dalje da listam. Sandra je stvarno majstor za spremanje jela, posebno ukusnih testa i poslastica. I zato mi je bilo interesantno da vidim kako će se ona snaći sa ovom našom ishranom, jer nečega moramo i da se odreknemo, makar na početku. I tako sam je pratila i uživala. A mislim da ćete i vi. Ovako je pisala na početku. Nije uvek poštovala sva pravila, ali se izborila. I sada opušteno kuva i mesi u vanrestriktivnom režimu.

Ana Ćubela

Kuva i piše:

Sandra Pecić

Kad me Ana pitala da li bih htela da nešto o svom hrono iskustvu napišem za njen sajt, prvo što sam pomislija je da ako ću iskreno, onda mnogima i neću biti naročiti podsticaj. Ali, hajde da rizikujemo.

Još kao mala, mnogo sam volela da jedem. Mislim da je baba prva uočila da sam vrlo nervozna kad sam gladna. Naravno, to kad baba prva skapira i više nikad ne dozvoli da dete bude gladno… to je to. Bila sam mirno dete. Zdovoljno. Osim kad ogladnim, naravno. Ali brzo bi stizale krofnice, poparica s kajmakom i piletina s plotne ( mmmm… taj miris…..)
Nervne slomove moje majke nešto kasnije sam tek shvatila.

Izrastoh vam u pravog gurmana.
A da li više volim da jedem ili da kuvam, dugo je bila dilema. Čini mi se da sam tek nakon ove, sad već sedmomesečne, avanture sa hrono ishranom saznala.
Više volim da kuvam. Da, pobeda na neki način.
Obožavam da nahranim svoje ljude. Da serviram, ako treba sipam, ušuškam hranu u tanjiru. Uživam u zveckanju pribora, nihovom zadovoljnom vrpoljenju na stolicama dok isprobavaju jelo.
Uživam u haotičnim idejama koje istog trenutka počnu da se roje u glavi, vezane za neke buduće obroke.
Verovali ili ne, budem srećna kao posle dobrog hrono doručka. A hrono doručak mi je u zadnje vreme omiljen.

Moj muž je već prvih godina braka uočio da sam nezgodna kad sam gladna. I bilo je ono: dajte joj da jede, samo nek se smiri. A ja onda još nervoznija. Gde je takt? Gde je pravi nivo razumevanja?
On vazda tanak, jede kad hoće i šta hoće, dana dijete u životu nije imao. Šta on ima da razume?
Nepravda, molim vas, pa je l nije…

A deca, dan i noć.
Ćerka sva na mene. Jedra. Puca. Voli da jede. Sve joj se “lepi”. Zadovoljno seda za sto. Peva. Jede. Može još.
Sin od postanka prebira po tanjiru. Odvaja grašak od luka, pa onda luk od šargarepe. Neće. Plače. Neće. Neće. Neće.
Ja galamim.
Ona se smeje. Peva. Koreografija s graškom. Hoće još.
Ja sam kriva. Gde sam pogrešila? Marš u sobu oboje.
Sedim i nervozno jedem sve što je ostalo.
Tako sam postala čistač tanjira.

I mada mi neke drage osobe kažu: Ma ti si super. Ne bi ti valjalo drugačije. To si ti. Jao, ta kosica, ti obrazići, taj simpatični osmejčić…
Not.
Njet.
Nein.

Početkom godine ne znam ni sama kako i zbog čega, rešim da pročitam članak o Hrono ishrani negde na internetu. Čula sam davno o tome i nije me zanimalo.
Tog dana sam pročitala i sledeći obrok već jela na hrono način. Ni jednom se do sad nisam pokajala i bez većih problema sam se odrekla grickanja između obroka.
Kad nešto pomislim sad… pa ja sam ranije ustvari najbolje jela između obroka.

I zašto vas nagovaram na Hrono ishranu?
Zato što sam probala, preživela i nikad galadna nisam bila.
Zato što ako na sebi uspete da primenite i polovinu pravila (što uopšte nije teško) već ste mnogo postigli.
I zato što nam je Ana sve lepo objasnila, jelovnike sastavila, dileme rastumačila i tumači i dalje.
Pa šta ćemo više od života?

Obavezno pročitati:

O hrono iskustvu

Hrana i ja

O kajanju

Omiljeno jelo ovog leta