Kuva i piše:

Ana Ćubela

Kada pogledam cene namirnica u našim prodavnicama, a posebno na pijacama, jasno mi je zašto se ljudi hrane nezdravo, zašto žive na krompiru, lisnatom testu i margarinu. JER, OVO NIJE NORMALNO. A poskupljenja nam tek stižu.

Struja je skočila za 12 odsto, a za njom će i skoro sve ostalo. Jedino ne mogu da se dogovore koliko. Čitam u novinama da Ministarstvo trgovine procenjuje skok cena za 1,5 odsto, dok Udruženje potrošača tvrdi barem 6 do 7 odsto. Poznajući naše trgovce, ovog puta bih se kladila na Udrženje. A šta će se vinuti u nebesa? Pa meso, voće, povrće, mlečni proizvodi. Jedino što me raduje jeste činjenica da će sa njima skočiti i cena slatkiša i zejtina. Pa možda ljudi počnu da štede baš na ta dva.

Ali što više razmišljam o tome, u meni se polako budi hrčak, sa potrebom da što više skupi i uskladišti. Pa nisu naše bake za džabe bile štedljive i organizovane – nikad se nije znalo kada će teška vremena da udare. Redovno su se kupovale stvari na rasprodajama, zamrzivač je uvek bio pun, špajz takođe, zimnica spremljena – da deca nikad ne budu gladna.

Iako ne želim da podlegnem sindromu hrčak, moraći pametnije da se organizujem. Ako ništa drugo, zato što neću da dozvolim da prave budalu od mene. U skladu sa tim, mali podsetink:

1. Ne paliti rernu i šporet svaki dan.

Taman ću imati vremena z druge stvari. Hleb može da traje nekoliko dana, ne moram svaki dan mafine i lepinje. Ručak takođe.

2. Zamrznuti određeno povrće.

Prošle godine sam mislila da tikvice neće preživeti zamrzivač jer su pune vode, ali ću ove godine to isprobati. Na led će, takođe, otići i paprike.

3. Obožavam kupus, pa što ga ne bih češće spremala.

Nikad nije skup, a uz njega ne mora mnogo mesa. Čisto da nešto protrči i zadovolji osnovnu potrebu za proteinima. Za njim odmah ide kelj, koji sam kao mala mrzela, a sada ga ponekad sanjam. Posebno onaj sa pilećim belim meso. Ono kad se vratiš kući mrtav umran i samo želiš nešto “na kašiku”.

4. Kupovaću puter na pijaci.

Iako je pijaca drastično skuplja od prodavnica kada su u pitanju meso i povrće, neke stvari mogu da se nađu znatno jeftinije. A i kvalitetnije. Kao što je slučaj sa puterom. Čovek treba samo malo da se navikne na miris domaćeg putera koji nije isti kao i kod onog indsutrijskog. Meni generalno ne smeta, ali ima onih kojima to ume da bude problem.

5. Praviću svoj sir.

Da se ne lažemo, s obzirom na moje radno vreme i ostale obaveze, male su šanse da ću praviti onaj pravi beli sir. Ali kefir sir mogu. Kada imate kefirna zrnca, uvek imate kefira u višku pa zašto ne tako radili.

6. Kupovati planski.

Dok nas je baka čuvala i komandovala u kuhinji, manje – više se kupovalo planski. Ono što treba i kad treba. Ne više od toga. Kasnije je taj koncept uništila moja mama koja ( kao ni njena deca) uglavnom ne zna za granice. Jednom je tako izašla sa tatom da kupe brijač za njega i sijalice za stan, a vratila se kući sa drečavo roze tepihom za mene i sestru. Otići u prodavnicu bez plana i cilja je isto kao otići u kupovinu gladan. Trpaš šta treba i šta ne treba, a kasnije bacaš. Ili jedeš onda kada ne bi trebalo.

7. Ne dozvoliti da nam oderu kožu s leđa.

To što oni ne znaju da se domaćinski ponašaju u svojoj kući (čitaj državi), ne znači da i ja tako treba da se ponašam u svojoj kući.