Kuva i piše:

Ana Ćubela

Veći deo života sam provela u ubeđenju da svako ponavljanje nekog obrasca vodi u – robiju. Nikad nisam volela da planiram, ježila sam se tuđih spiskova tipa “šta treba uraditi ove nedelje”, odlazak na isto mesto dva puta za redom činilo se kao najveća dosada i promašaj. S obzirom na to da živim sama od svoje 23. godine, moram da priznam da sam uvek radila šta sam htela, kako sam htela i kad sam htela. Ni sada ne volim da se mnogo uklapam sa drugima, ali uradila sam nešto što sam mislila da nikad neću: uvela sam jutarnje rituale.

I uživam u njima svakog dana.

7:00 ustajanje

7:15 topla voda sa malo limuna

7:30 šetnja s psima

9:00 pravljenje doručka i uživanje

9:30 – 10:00 kafa i blogovanje

Od kako ne pijem kafu čim otvorim oči osećam se kao nov čovek. Topla voda sa malo limuna me razbudi bolje neg tona kofeina. Čim ustanem uključim kuvalo, iscedim limun u šolju. Dodam do pola šolje hladne vode, a od pola proključale. U zavisnosti koliko vremena imam i da li se psima žuri, popijem jednu ili dve šolje. Tada uglavnom odgledam jutarnje vesti. Ovog jutra nisam, imala sam bolji materijal: Hrono kuhinju u “Bazaru”.

Mislim da je ovo moj prvi razgovor za neki “glosi” magazin.

Posle limunade i doze jutarnjih vesti, šetnja. Traje između sat i dva sata svako jutro. Iako znam puno ljudi u parku, nisam jedna od onih koja voli “ranojutarnje” razgovore. Volim da ćutim i šetam sa svojim psima. I ne biram vreme. Tamo sam i po suncu, kiši, snegu. Uvek idem u najgoroj odeći i obući, i ne smeta mi ako se vratim sa blatom do vrata. Jedino se uvek iznerviram ako me neko prepozna na ulici dok sam u “kučkarskoj opremi”. Jednom sam bila toliko iscepana da sam u trenutku pomislila da slažem kada me je žena upitala “A vi imate blog, pa vidim ja da ste mi poznati” i da kažem “Ne, ne, to je moja sestra bliznakinja”.

Kada preskočim veliku jutarnju šetnju, jer imam sastanak rano ujutru (što se, hvala bogu, retko dešava), osećam se kao da sam poremetila ceo dan. Valjda mi dođe kao meditacija.

Dolazak kući i spremanje doručka. Ovog jutra mi se ponovo pridružila moja Hrono tetka.

I imale smo jedan od omiljenih obroka: pržena jaja i palačinke od integralnog brašna sa domaćim ajvarom.

Zostala tegla koju mi je mama donela prošle godine.

Posle doručka, uvek zasednem za kompjuter: sređivanje slika, pisanje, postovanje……u međuvremenu kafa. To je onda kada imam dovoljno vremena.

Kada nemam onda šetnja, pripremanje doručka, odlazak u “Lonče”, tamo kafa i blogovanje.

Sve u svemu, od kako imam ove rituale, osećam se bolje. Uopšte, od kako sam krenula sa hrono ishranom, mnogo toga sam promenila. Valjda me je ta satnica oko obroka naučila da organizacija i nije tako loša stvar. O efikasnosti i da ne pričam. Apsolutno sve brže uradim. Na početku mi je za neke stvari trebalo pola sata, sad deset minuta. A onda sam na ove osnovne jutarnje rituale, počela da ređam neke druge. U privatnom i poslovnom životu. Iako i dalje nalazim neko bizarno zadovoljstvo u haotičnim momentima, shvatila sam da planiranje i nije tako loša stvar.