Kako sam od 117 stigla do 69 kilograma

13/12/2016

Pre i posle kolaz s

Kuva i piše:
Snežana Marković

Snezana profil s

 

 

 

hrono-kuhinja-kuvar-ana-cubela

 

 

Snežana sa mamom

Snežana sa mamom

Šezdesetih godina prošlog veka, kad sam rođena, smatrano je da zdrava beba mora da ima debele obraščice i krofnice na rukama i nogama. Od debeljuškaste bebe izrasla sam u punačku devojčicu. Ulaskom u pubertet, počinje moja borba protiv kilograma i mame, koja i dan danas svoju ljubav pruža kroz tanjir. Do trudnoća sam uglavnom varirala izmedju 60 i 65.

Zahvaljujući izuzetnoj disciplini u prvoj trudnoći dobila sam 7, a u drugoj 5 kg. A onda sam uz dva mala deteta, postala kanta za smeće.

Mic po mic dogurala sam do 90, pa skinula na 78, a onda doživim jak stres na koji nisam dovoljno obratila pažnju.

On je doneo hipotireozu, a ona još kilograma. Stigla sam do 117, možda i koji kilogram više.

Tada ni vagu nisam imala. Suknje i pantalone na lastiš ne pale lampice upozorenja.

Prvi krug – minus 23

Slučajno na familijarnoj proslavi upoznam doktorku – endokrinologa, koja me pozove kod nje na pregled. Tad se ustanovio poremećaj rada štitne zlezde. Počinjem da uzimam terapiju, prođem kroz malu školu ishrane i da redovno šetam. Skinem 23 kg.

Međutim, život me ponovo gurne u vrzino kolo stresova. Vratim se redovnom grickanju i prežderavanju kad sam nervozna, i gotovo sve kilograme vratim.
Ti stresovi i bolest moje kćerke iziskivali su psihoterapiju u koju sam i ja bila uključena. Kroz nju shvatam koliko je bitno da očuvam svoje psihofizicko zdravlje. Po savetulekara da se malo odmaknem od kuće i problema, odem u avgustu 2015. na more. Sama. Tada već počinjem ponovo da menjam način ishrane i vraćam šetnju u obavezne aktivnosti. Sa mora stižem sa par kilograma manje i željom da se definitivno rešim balasta svojih kilograma. Ali ne ide baš sve po planu dok me endokrinolog nije ponovo poslao kod nutricioniste. Preporuke nutricioniste mi se nisu dopale.

Više puta do tada sam se na društvenim mrežama srela sa hrono ishranom. Moja drugarica, koja je bila bolje upoznata od mene, mi je više puta rekla da je to prava ishrana za mene i da ću tu sigurno imati uspeha. Opirala sam se, jer uz osnovni posao, ja za još dve porodice kuvam.

A onda mi je kliknulo u glavi. Krenula sam u decembru sa 106 kg i ne baš striktno. Usput sam iščitavala sve postove i komentare na grupama na Fejsbuku. Bez obzira što sam izbacila sve grickalice i slatkiše, zadržala voće, pasulj bez mesa i kiselo mleko. Uoči Nove godine je usledila prva operacija i bolnička ishrana, ali i više vremena za čitanje postova iskusnih hronera. Disciplinovala sam se i ušla u pravu restrikciju u vreme svih mogućih praznika i iskušenja na svakom koraku.
Nije mi bilo lako prvih dana, naročito što sam čitav svoj život sve frustracije i nervoze lečila hranom. Ali imala sam motiv i želju da istrajem. Nalivala sam se i mlakom vodom i čajem i limunadama. Posle 5 – 6dana, stomak se privikao na nov nacin ishrane.

Najesti se, ali se ne prejedati

Držala sam se toga da se treba najesti, ali ne i prejedati. Instiktivno sam u startu ograničila količinu hleba. Nisam mesila, nego kupovala. Ponedeljkom kupim hrono hleb koji imam za četiri doručka, ostalim danima kačamak ili kuvano zrno žitarica. U samom početku sam pročitala da osobe sa hipotireozom ne bi trebale da unose mlečne proizvode, tako da sam kiselo mleko uzimala na desetak dana i ponekad, ali retko domaći burek od heljdinih kora i sira.

Za ručak komad mesa i salata, ili neko tradicionalno jelo prilagođeno hrono ishrani.

Večera riba ili pileći file ili neka kajgana od povrća i belanaca.

Hrana kolaz s

 

Ušla sam u rutinu i kilogrami su počeli da spadaju.
Prijatelji su poceli da primećuju promenu na meni, a ja sam sve više dobijala krila. Početkom marta je usledila druga operacija koja me nije mnogo poremetila. Jednostavno nisam jela hleb i peciva, doduše tu mi je pomogao otac moje dece koji mi je od kuće donosio hrono hleb i pržena jaja za doručak. Sve ostalo je moglo da prođe, i kad sam izašla, samo sam nastavila.

Svojoj ćerci sam potrebna živa i zdrava

Na žalost, tada zdravstveno stanje moje kćerke počinje da se komplikuje, ona odlazi na lečenje. Protivno dotadašnjim navikama da se tešim slatkišima i grickalicama, ovog puta sam bila svesna da to ne donosi rešenje. Njoj trebam zdrava i fizički spremna. Nastavljam sa hrono ishranom, a nervozu,tugu i zabrinutost ublažavam beskrajnim šetnjama.

Put promene

Put promene

Dva meseca bez šporeta

Jedna nevolja nikad ne dolazi sama. Početkom juna u havariji ostajem bez šporeta što me ne sprečava da se i dalje hranim hrono. Pošto nismo mogli da se usaglasimo da li ćemo novi ponovo sa ravnom plocom ili ringlama, dva meseca sam kuvala u mikrotalasnoj i turbowavu, a onda kupila rešo. Sad već i ja mislim da je vreme da kupim novi šporet.

Sve vreme mi nije napamet palo da se vratim klasičnom načinu ishrane.

Početkom jula, opet po preporuci lekara odlazim na more, da se odmorim i pripremim za ćerkin izlazak iz bolnice. Ako ne računamo par čaša vina i porciju lignji, sve je bilo čista restrikcija i sa mora se vracam sa 75 kg. Cilj mi je da siđem ispod 70. Moji prijatelji su oduševljeni mojim novim izgledom. Kažu nisam se samo fizički promenila, totalno sam drugačija. Ljudi koji me nisu duže vreme videli, kažu da sam se promenila do neprepoznavanja. Pitaju me: jesi li to ti?

A ja sam u isto vreme s borbom sa kilogramima, morala da se izborim i sa ćerkinom bolešću. Bavljenje hrono ishranom i samom sobom mi je pomoglo da ne izludim tih meseci.

Sad imam 69 kg. I jedini problem mi je pun orman prevelike garderobe.

Od 7.oktobra se hranim po preporukama dr Alana Delaboa. Želim da se još malo fino preoblikujem. Hrono je postao moj način života. A svima koji se pravdaju raznim preprekama, poručujem da ako se nešto hoće ,nije neizvodljivo. Kad sam mogla ja, sa svim svojim problemima i nedaćama, može svako.
Važna je rešenost, upornost i disciplina.



1 komentar

Ostavite komentar